Pitao sam Te, ali nisam čuo tvoj odgovor, okrenuo si lice svoje od mene Gospodine. Koliko samo balona s molitvom sam ispustio prema nebu, koliko samo suza mi je crtalo po licu, koliko briga sam Ti šapnuo… Ali nisam čuo da si odgovorio. Zazivao sam ime Tvoje sveto, jer samo to mi je bilo preostalo u mračnim katakombama moga života. Kucao sam, a vrata su bila protuprovalna. Ja sam pričao, a soba je bila zvučno izolirana. Barem tako sam mislio…
Sve sam Ja i samo Ja. Pričao, tražio, ljutio se, griješio, sudio, kucao, zatvarao… Baš sve! Sve osim jednoga – nisam slušao. Veličanstvo mog Ega s Tobom je vodilo monolog. Bez pauze u svojim izlaganjima, biflajući svoje argumente „za“ i „protiv“, nisam ni primijetio da odgovaraš. Da bih čuo, trebao sam slušati. Da bi mi pokazao, trebao sam gledati. Kao Toma, tražio sam Te ljudskim osjetilima, očima i ušima. Da sam barem slušao i gledao srcem (,,Blaženi čista srca, oni će Boga gledati“ Mt 5, 8).
Primarna zadaća te mišićne pumpe nije opskrba krvlju i kisikom, nego ljubav prema Bogu i bližnjemu. Srce koje pumpa je ljudsko, srce koje ljubi je Božje.
Da sam ljubio druge, čuo bih i vidio Te, Bože. Sebeljublje je mrena na očima srca. Trebao sam Te prepoznati u prometu dok sam nervozno trubio sporoj gospođi na pješačkom. Trebao sam Te vidjeti u prosjaku koji me je opetovano pitao za koju kunu.
Ili u dvogodišnjoj djevojčici koja me je zaigrano promatrala u bolnici dok sam nervozno čekao svoje nalaze… Zapravo, bio si stalno tu. Samo sam ja gledao pogrešnim očima.
Isuse, blaga i ponizna Srca, učini srce moje po Srcu svome. Učini ga dostojnim, kad otkuca zadnji ovozemaljski impuls, da krene gledati u vječnost.
Kad se budemo gledali oči u oči, srce u srce, sjeti se da sam samo čovjek, a Bog da si Ti.
B. S.